Patka Mandarina (Aix galericulata) je vrsta patke koja nastanjuje istočni Palearktik. Srednje je veličine, dužine 41 – 49 cm sa rasponom krila od 65 – 75 cm. Usko je srodna sa severnoameričkom šumskom patkicom, jedinom drugom pripadnicom roda Aix. Aix je starogrčka reč koju je Aristotel koristio da označi nepoznatu ronilačku pticu, a galericulata je latinski naziv za periku, izveden od galerum, kapa ili šešir.

Izgled

Odrastao mužjak ima crveni kljun, veliki beli polumesec iznad oka i crvenkasto lice i „brkove“. Grudi mužjaka su ljubičaste boje sa dve vertikalne bele trake, a bokovi rumene, a pozadi ima dva narandžasta „jedra“ (velika pera koja vire kao brodska jedra). Ženka je slična ženki šumske patke, sa belim okom i prugom koja se povlači od oka, ali je bleđa ispod, ima malu belu prugu na boku i bledi vrh na kljunu.

I mužjaci i ženke imaju kreste, ali ljubičasta kresta je izraženija kod mužjaka.

Kao i mnoge druge vrste pataka, mužjak se mitari nakon sezone parenja. Kada je u linjanju perja, mužjak izgleda slično ženki, ali se može razlikovati po jarko žuto-narandžastom ili crvenom kljunu, odsustvu kreste i manje izraženoj prugi oko očiju.

Pačići Mandarina su po izgledu gotovo identični šumskim pačićima, i veoma slični pačićima divljih pataka. Pačići Mandarina se razlikuju po tome što se očna traka pačića Mandarina (i šumskih pačića) zaustavlja na oku, dok kod pačića divljih pataka seže sve do kljuna.

Mutacije

U zatočeništvu se nalaze razne mutacije patke Mandarina. Najčešća je bela patka Mandarina. Iako je poreklo ove mutacije nepoznato, pretpostavlja se da su stalno uparivanje srodnih ptica i selektivni uzgoj doveli do recesivnih kombinacija gena što je dovelo do genetskih stanja uključujući leucizam (odusustvo raznih pigmenata).

Rasprostranjenost i stanište

Vrsta je nekada bila rasprostranjena u istočnoj Aziji, ali veliki izvoz i uništavanje njenog šumskog staništa smanjili su populacije u istočnoj Rusiji i Kini na ispod 1.000 parova u svakoj zemlji; Međutim, smatra se da Japan još uvek predstavlja dom za oko 5.000 parova. Azijske populacije su migratorne, zimuju u ravničarskoj istočnoj Kini i južnom Japanu.

Primerci često beže iz grupa, a u 20. veku je uspostavljena velika divlja populacija u Velikoj Britaniji; u novije vreme, mali broj se razmnožava u Irskoj, naročito u parkovima Dablina. Sada je oko 7.000 u Britaniji sa drugim populacijama na evropskom kontinentu, od kojih je najveća u regionu Berlina. Izolovane populacije postoje u Sjedinjenim Državama. Grad Black Mountain, Severna Karolina, ima ograničenu populaciju, a slobodno leteća divlja populacija od nekoliko stotina mandarinskih patki postoji u okrugu Sonoma u Kaliforniji. Ova populacija je rezultat bekstva nekoliko pataka iz zatočeništva, a zatim reprodukcije u divljini.

Staništa koje preferira za svoje gnezdilište su guste, žbunaste ivice reka i jezera. Uglavnom se javlja u nižim predelima, ali može da se razmnožava i u dolinama na nadmorskoj visini do 1500 m. Zimi se dodatno javlja u močvarama, poplavljenim poljima, otvorenim rekama. Iako preferira slatku vodu, može se videti i kako zimuje u priobalnim lagunama i ušćima. U svom evropskom rasprostranjenju živi na otvorenijim staništima nego u Aziji, oko ivica jezera, navodnjavanih livada i kultivisanih površina sa šumama u blizini.

Uzgoj

U divljini, mandarinske patke se razmnožavaju u gustim šumovitim područjima u blizini plitkih jezera, močvara ili bara. Gnezde se u šupljinama drveća blizu vode, a tokom proleća ženke polažu jaja u šupljinu drveta nakon parenja. Jedno leglo od devet do dvanaest jaja polaže se u aprilu ili maju. Iako mužjak tokom inkubacije može braniti ženku koja leži u leglu i svoja jaja, on sam ne inkubira jaja pre nego što se izlegu. Ubrzo nakon što se pačići izlegu, njihova majka leti na zemlju i nagovara pačiće da iskoče iz gnezda. Nakon što svi pačići sidju sa drveta, oni će pratiti svoju majku do obližnje vodene površine.

Hrana i hranjenje

Mandarinske patke se hrane veslanjem ili hodanjem po kopnu. Uglavnom jedu biljke i seme, posebno bukov žir. One će takođe dodati puževe, insekte i male ribe u svoju ishranu. Ishrana pataka Mandarina menja se sezonski; u jesen i zimu uglavnom jedu žir i žitarice. U proleće najviše jedu insekte, puževe, ribu i vodene biljke. Leti jedu rosne crve, sitne ribe, žabe, mekušce, male zmije. Hrane se uglavnom u zoru ili sumrak, odmarajući na drveću ili na tlu tokom dana.

Pretnje

Grabljivice mandarinske patke variraju u zavisnosti od različitih mesta koje nastanjuje. Kune, rakunski psi, vidre, dlake, evroazijske sove i zmije su grabljivice patke mandarine. Najveća pretnja za mandarinsku patku je gubitak staništa zbog drvoseča. Lovci takođe predstavljaju pretnju za mandarinsku patku, jer često ne mogu da prepoznaju mandarinusku patku u letu i kao rezultat toga, mnoge bivaju slučajno ustreljene. Patke mandarine se ne love zbog hrane, ali se i dalje love jer je njihova izuzetna lepota cenjena.

Kineska kultura

Kinezi patke mandarine nazivaju juanjang, gde juan i jang označavaju muške i ženske patke Mandarina. U tradicionalnoj kineskoj kulturi veruje se da su patke Mandarina doživotni parovi, za razliku od drugih vrsta pataka. Zbog toga se smatraju simbolom bračne naklonosti i vernosti i često se pojavljuju u kineskoj umetnosti. Simbol patke Mandarina se takođe koristi na kineskim venčanjima jer u tradicionalnom kineskom predanju simbolizuju bračno blaženstvo i vernost.

Patke Mandarina su se nalazile na zastavi Veihaiveja tokom britanske vladavine.

Korejska kultura

Za Korejce, patke Mandarina predstavljaju mir, vernost i obilno potomstvo. Slično Kinezima, oni veruju da se ove patke pare za ceo život. Iz ovih razloga, parovi drvenih rezbarenih pataka Mandarina zvanih svadbene patke često se daju kao svadbeni pokloni i igraju značajnu ulogu u korejskom braku.