Zatrti na lomačama inkvizicije i izbrisani iz istorije, Katari su nastavili da žive u kolektivnom sećanju kao jedna od najtajanstvenijih ljudskih zajednica srednjeg veka.

Ne bez razloga, mnogi istraživaci i dalje nastoje da otkriju ma kakve znake o Katarima, tragajući za neizmernim blagom koje su navodno sakrili pre no što su nestali sa lica zemlje.

Otprilike oko 240. godine nove ere, prorok Mani, rodjen na obali Tigar, počeo je da širi svetom svoje učenje poznato kao manihejstvo, koje će postati okosnica katarstva. Katarstvo se sve više širilo u zapadnoj Evropi, učvrstivši se na jugu i istoku Francuske, dok su katarske zajednice pokrivale gotovo polovinu Italije, trećinu Nemačke, a bilo ih je čak i u Engleskoj.

Posle sabora 1176. u južnoj Francuskoj, na kojem je usvojeno katarsko učenje, ova sekta je postala ozbiljna pretnja za rimokatolicku crkvu. Tada je počela faza njihovog proganjanja. Istrebljenje Katara omogućilo je da katolici ponovo zagospodare jugoistočnim delom Francuske, što su u delo sproveli ognjem i mačem, izvršivši  pravi pokolj za manje od četrdeset godina. Poslednje katarsko uporište bila je tvrdjava Monsegir, koja je pala 1244, čime je konačno stavljena tačka na mučnu istoriju ovog pokreta.

Blago Monsegira

Okultistička tragedija tvrdi da su se u noći pred pad Monsegira, 15. marta 1244, četvorica vernika užadima spustili niz zidine tvrdjave da bi navodno na sigurno izneli katarsko blago. Niko pouzdano ne zna kakvo je to blago bilo, a još se manje zna o mestu na kome su ga četvorica begunaca zakopala. Prema nekim tvrdnjama u Monsegiruje  bilo skriveno 100 000 funti u zlatu ili srebru.

Medjutim, postoji još jedna tvrdnja o katarskom blagu koja je vekovima privlačila pažnju – po njoj je ovo blago u stvari bila “kraljevska krv” Isusa Hrista, takozvani sveti Gral. Iako ova teorija nje utemeljena, bila je popularisana u književnosti i filmovima, tako da je postala nezaobilazni doprinos misteriji o Katarima.