Da li su Druidi bili miroljubivi sveštenici ili opasni proroci? Da li su obožavali prirodu ili su podsticali pobunu? Ne zna se mnogo o drevnoj društvenoj klasi ljudi poznatih kao Druidi, ali to nikada nije sprečilo ljude da spekulišu o njihovoj pravoj prirodi.
Najraniji detaljni izveštaji o Druidima datiraju iz prvog veka pre nove ere, ali je verovatno da su svoju posebnu ulogu uspostavili u drevnim zajednicama današnje Britanije, Irske i Francuske mnogo pre toga. Reč potiče od latinske transkripcije keltske reči za društvenu klasu ljudi među drevnim Keltima koji su se bavili proročanstvima i ritualima.
Pošto stari Kelti nisu koristili pisanu reč, svi naši izveštaji o Druidima potiču od stranaca, posebno od Rimljana. Druidi „se bave svetim stvarima, sprovode javna i privatna žrtvovanja i tumače sva pitanja religije“, pisao je Julije Cezar 50-ih godina pre nove ere, nakon što je Rim napao Galiju (savremena Francuska). Car je primetio njihovo interesovanje za astronomiju, obrazovanje, zatim hrabrost, kao i njihovu naviku da žrtvuju svoje saveznike Gale da bi stekli naklonost svojih bogova koristeći ljude pletene od pruća napunjene živim ljudima i zapaljene.
Drugi rimski pisci takođe su se fokusirali na ljubav druida prema krvi. Plinije Stariji je pisao o Druidima koji su cenili i imelu i ljudske žrtve. „Ubiti čoveka značilo je učiniti delo najveće pobožnosti“, napisao je, „a jesti njegovo meso značilo je obezbediti najviše blagoslove zdravlja.” Tacit je čak opisao bitku u Velsu u kojoj su Druidi pokrili svoje oltare krvlju zarobljenika i konsultovali svoja božanstva kroz ljudsku iznutricu.
Paganski praktičari predstavljali su egzistencijalnu pretnju Rimljanima, koji su se plašili moći Druida nad keltskim zajednicama koje je Rim osvojio. Klasičarka Džejn Vebster sugeriše da su apokaliptične vizije i obredi Druida tumačeni kao akti otpora rimskim osvajačima, koji su potisnuli Druide i njihove rituale počevši od Avgustove vladavine 27. pre nove ere.
Hrišćanstvo je počelo da prodire u Francusku i Britanska ostrva u prvom veku naše ere, a kako su vekovi odmicali, potiskivalo je mnoge keltske tradicije. Ali Druidi su nastavili da se pojavljuju u srednjovekovnoj literaturi, što sugeriše da su paganski sveštenici kasnije postali iscelitelji i magičari. Ipak, pošto nemamo pisane izveštaje od prehrišćanskih Kelta, praktično je nemoguće proveriti bilo kakve istorijske tvrdnje o Druidima. Bez obzira na to, Druidi su prošli kroz nekoliko oživljavanja tokom milenijuma, uključujući oživljavanje u romantičarskoj eri i inkarnaciju u 21. veku kao moderni druidizam.
Iako su istoričari odbacili rimske tvrdnje o navodno brutalnoj verskoj tradiciji Druida kao prenaduvane, kontroverza o njihovim potencijalno jezivim ritualima ponovo je pokrenuta 1984. godine. Te godine je sekač treseta pronašao ljudske ostatke u Češiru u Engleskoj. Ovo nije bio običan nalaz: Lindov čovek, kako je postao poznat, bio je sačuvan u močvari skoro 2.000 godina, nakon što je pretrpeo udarce u glavu i bio izboden i zadavljen pre nego što je ostavljen da umre u močvari. Njegov stomak je sadržao polen imele, što je dovelo do spornih spekulacija da su ga možda Druidi ritualno žrtvovali, ili da je i sam bio druidski princ.
Primamljivo je spekulisati o pravoj prirodi Druida, ali pošto većina onoga što se zna o ovoj drevnoj društvenoj klasi dolazi iz sekundarnih izvora, nemoguće je proveriti većinu tvrdnji. Čini se da je čak i termin bio opšta oznaka za naučnike, filozofe, učitelje i svete ljude koji se bave prirodom, pravdom i magijom. A ni arheologija nema sjajne odgovore. „Među arheolozima trenutno nema konsenzusa o tome kako se materijalni dokazi odnose na Druide čak i unutar iste zemlje“, piše Ronald Haton iz History Today. „Nigde nije pronađen nijedan artefakt za koji se stručnjaci univerzalno i nedvosmisleno slažu da je druidski. Tada i sada, ideja o Druidima izaziva i magiju i misteriju”.
