Mit o Eldoradu je podstakao mnogobrojne španske istrazivače da se zapute kroz prostranstva Novoga sveta, ali nijedna ekspedicija koja je pošla u potragu za ovim mitskim zlatnim gradom nije uspela da pronadje Eldorado, koji se navodno nalazi izmedju reka Orinoko i Amazon.

S obzirom na pohlepu prvih konkistadora, mnogo više su bili zainteresovani za zgrtanje bogatstva nego za domorodačku kulturu i baštinu Novog sveta. Naseljavanje Gvajane početkom 16.veka započeto je s mišlju da tamo postoji legendarno kraljevstvo čuveno po ogromnim nalazištima zlata – Eldorado. Figurativno, ovo je zemlja gde teče med i mleko, zemlja srećnog življenja u najvećem izobilju, zemaljski raj.

Koreni zlatnog grada

Pretkolumbovski domorodački narodi pridavali su veliki duhovni značaj zlatu, kao nečemu što uistinu sadrži božansku energiju, pa je zbog toga ono imalo ključni značaj u prinošenju darova u religioznim obredima. Ovi darovi su se prinosili u jezerima, za koja su domoroci verovali da predstavljaju matericu zemlje.

Propast mita

Mit o Eldoradu je počeo da jenjava zbog skromnih rezultata iskopavanja i pretrage dna jezera Gvatavite. Sve je ukazivalo da je kraljevstvo zlata samo bajka. Na osnovu niza topografskih ispitivanja koja je obavio nemački naučnik Humbolt početkom 19.veka, nedvosmisleno je dokazano da kraljevstvo zlata ne postoji (bar ne na osnovu podataka iz novije istorije sveta).

U potrazi za Eldoradom

Jedan od prvih tragalaca za Eldoradom o kojem imamo istorijskog traga bio je nemački isrtaživač Ambroz Alfinger, koji je izmedju 1529. I 1538.godine organizovao više ekspedicija u zemlju kondora (današnja Kolumbija). Zaslepljen pohlepom , Alfinger je bez premišljanja zatro sva plemena koja su mu se našla na putu, ali je naposletku za svoju bezobzirnost platio glavom, jer su ga na jednoj ekspediciji Indijanci otrovali. Ipak jednom pustolovu 1537.godine pošlo je za rukom da zagospodari teritorijom Kundinamarke, naseljenom plemenom Muiska. To je bio Gonzalo Himenez de Kesada, koga je njegov biograf proslavio pod imenom “vitez Eldorada”. Iako mu je ovaj veličanstveni trijumf doneo veliko bogatstvo u zlatu i dijamantima, Himenez de Kesada nije pronašao ni traga kraljevstvu Eldorada. Medjutim to nije obeshrabrilo brojne avanturiste, da kasnije podju njegovim stopama nošeni mislju da se Eldorado nalazi na potpuno drugim koordinatama. Ipak, nigde nisu pronadjeni uverljivi tragovi koji bi ukazivali na njegov položaj. Medju mnogim istraživačima koji su bezuspešno pokušavali da se domognu Eldorada bili su i Horhe de Spira, Dijego de Ordas, Gonzalo Pizaro, Pedro de Ursua i Lope de Agire. Posle velikog uzleta na početku osvajanja Amerike, zanimanje za Eldorado je postepeno opalo, pa su se ekspedicije koje su odlazile u potragu za zlatnim gradom sve više proredjivale. A u čitavom 17. i 18. veku plamen mita su održavale priče uglednih pisaca kakvi su bili ser Valter Rejli i Volter.

Neobična kupka od zlata  

Huan Rodrigez Frejle, jedan od letopisaca koji je bio u službi Kraljevine Španije, ovako opisuje svečani obred pomazanja u Eldoradu: “U tom jezeru Gvatavitaoni načine veliki splav od trske, s mnogim blistavim ukrasima. Poglavica se skine do gole kože, pa mu se čitavo telo premaže zlatom u prahu, tako da je od glave do pete prekriven ovim metalom, posle čega ga unesu na splav, a pred noge mu stave mnogo zlata I dijamanata koje daruju svom bogu. Potom se splav otisne od obale, uz zvuk rogova, a kada stigne do sredine jezera, na znak zavlada tišina. Zlaćani Indijanac je prinosio dar tako što je u jezero bacao sve ono zlato i dijamante sa splava, a kada se završi obred, otpočinje opšte veselje, uz mnoge njihove pesme i plesove. Iz ovog obreda je uzeto čuveno ime Eldorado (na španskom – zlatni).