Leonardo da Vinči bio je simbol renesansne italijanske umetnosti, svestrani umetnik blistavog uma. Takodje, bio je vrhunski arhitekta, inženjer, matematičar. Tajne Leonarda da Vinčija su mnoge, i još uvek predstavljaju misterije.

Svi znamo da je on “otac” Mona Lize, najzagonetnije slike ikada stvorene. Takođe, znamo za njegovu nekontrolisanu genijalnost, kreativnost i njegovu čudnu naviku da piše s desna na levo.

Ipak, ima još mnogo toga da se otkrije, kada je Leonardo u pitanju. Od njegovog porekla i njegovih duhovnih verovanja, do imena, kao i njegovih navodnih ljubavnika, pa sve do hipoteza istaknutih na stranicama savremenih bestselera. Zaista, da Vinči je i dalje izvor interesovanja i radoznalosti.

Tajne Leonarda da Vinčija: njegova majka

Krenimo od samog početka. Leonardo je rođen 15. aprila 1452. godine u Vinčiju, malom selu blizu Empolija, u Toskani. Njegov otac je bio Piero, firentinski notar i ozloglašeni ženskaroš. A njegova majka je bila Katarina.

Njena figura je obavijena velom misterije, jer je malo vremena provodila sa sinom. U stvari, poslala ga je da živi sa ocem. Dakle, niko nije 100% siguran ko je ona bila. Paznja lokalnih istoričara bila je uprta u Vinčijeve arhive. Iskrslo im je nekoliko imena: neki kažu Katarina di Meo di Lipo, sirotinja koja je živela na zapuštenoj farmi u blizini sela. Dok drugi smatraju da je bila Katerina di Antonio di Cambio, ćerka malih zemljoposednika.

Orijentalno poreklo?

Da, to je verodostojna teorija. Kako je to moguće, pitate se.

Godine 2006, tim istraživača sa univerziteta u Kjetiju i Peskari uspeo je da rekonstruiše otisak levog Leonardovog kažiprsta. I, pokazalo se, njegova struktura je bila tipična za pojedince arapskog porekla. Takođe, Katarina je bilo uobičajeno ime među ženama koje su prešle u katoličanstvo. Stoga su neki spekulisali da je Leonardova majka mogla biti bivša robinja koja je došla sa Bliskog istoka.

Više detalja bi moglo uskoro da se pojavi, nakon što će ljudi iz projekta “Leonardo” sprovesti dugo očekivani DNK test. To je inicijativa koja okuplja stručnjake sa italijanskih, francuskih, španskih, američkih i kanadskih univerziteta. Njihov cilj je da saznaju puno više (putem genetike) o umetnikovom fizičkom izgledu, ishrani, zdravlju i ličnim navikama.

Tajna Leonarda da Vinčija: njegov ljubavni život

Godine 1469. zahvaljujući svom talentu i očevim vezama, Leonardo se učlanio u radionicu Andrea del Verokija, najprestižniju u Firenci. Vrlo brzo je postao omiljeni šegrt svog majstora, do te tačke, kako su neki spekulisali, da je njihov odnos možda bio više od jednostavnog odnosa učitelj – šegrt.

U renesansnoj Italiji homoseksualizam je bio nezakonit. Čak i ako nemamo čvrste dokaze o Leonardovoj seksualnoj sklonosti, možda je ostavio neke nagoveštaje, poput mnoštva anatomski detaljnih crteža muških polnih organa. Protiv njega je podneta i prijava o sodomiji 1476. ali optužbe su odbačene jer su bile anonimne.

Da li je to glasina…

Ništa potkrepljeno činjenicama, ali dva imena se često ponavljaju u diskusijama o tome. To su Gian Giacomo Caprotti, poznat kao il Salai, i Francesco Melzi. Obojica su bili njegovi učenici, ali za mnoge, takodje su bili i njegovi ljubavnici.

Jacomo Caprotti je postao Leonardov šegrt 1490. godine, kada je imao samo 10 godina. Poticao je iz skromne milanske porodice i pomalo nestašan, sa sklonošću da izvodi trikove sa svojim mentorom, a s vremena na vreme čak i da krade nešto novca od njega. Kaprotijeva nestašnost donela mu je nadimak Salai, Saladin, koji mu je dao sam Leonardo.

Kao mladić, Salai je bio lep i efebičan i postao je predmet mnogih Leonardovih skica, kao i inspiracija za neka od njegovih dela, uključujući Svetog Jovana Krstitelja, danas u Luvru. Leonardo ga je razmazio poklonima i držao uz sebe čak i kada je postalo očigledno da umetnička karijera nije za njega: Salai je bio više pragmatičan tip i pomagao je svom gospodaru da održava red u svojim finansijskim i profesionalnim poslovima.

Stvari su se promenile 1506. godine, kada se mladi Milanac lepih crta lica i plemenitog porekla Frančesko Melci pridružio Leonardovom ateljeu. Melzi je imao 15 godina, zgodan i kulturan, nešto što Salai, koji je poticao iz porodice mnogo nižeg porekla, nije bio. I tako je interesovanje Leonarda za njegov „Saladino” splasnulo, dok je ono za Melzija raslo, toliko da ga je mladić pratio i kada je odlazio iz Milana.

Leonardo, međutim, nikada nije zaboravio Salaja: doveo ga je sa sobom i Melzijem u Amboaz, u Francuskoj, i ostavio mu značajno nasledstvo u testamentu (čitajte nastavak o Leonardu ovde).