Ako već niste, pročitajte ovde prvi deo teksta o Leonardu.
Leonardo u književnosti
Podrazumeva se da je genije sa takvim talentima i životom privukao interesovanje sveta književnosti, posebno ako se ima u vidu da bi neke od tajni Leonarda da Vinčija zaista mogle da budu dobra knjiga.
Zaista, ako mislite da je Den Braun (više o njemu kasnije) bio prvi koji je napisao bestseler koji je fokusiran na Leonarda, grešite. Međutim, do kraja 19. veka većina literature posvećene njemu odražavala je interesovanje za njegov rad i uglavnom se fokusirala na njegove slike.
Ali onda je došao 20. vek. Uz to, i interesovanje za Leonarda koje je prevazišlo umetničko. Otac psihoanalize i čovek hiljadu kontroverzi Sigmund Frojd napisao je 1910. godine esej “Leonardo da Vinči: sećanje na detinjstvo”, posvećen analizi umetnikove ličnosti, zasnovanoj na interpretaciji odabranih slika. Mario Taddei, istoričar i direktor muzeja Leonardo u Milanu, primećuje kako je Frojd možda bio prva žrtva tog „interpretativnog senzacionalizma“ koji je karakterisao toliko literature u vezi sa Leonardom u decenijama koje dolaze. Frojd je, na primer, bio prvi koji je unapredio teoriju o Leonardovoj homoseksualnosti koja, uprkos prisustvu nekih dokaza, tek treba da bude dokazana.
Jedan od najranijih primera fikcije inspirisane Da Vinčijem bio je “Leonardov Juda”, češkog pisca fantastike Lea Perutza, objavljen 1959. godine, nakon smrti njegovog autora. U njemu Perutz opisuje Leonardovu nemilosrdnu potragu za pravom osobom koja će postati model za Judu Tajne večere. To je roman pun filozofskog značenja, koji svedoči o interesovanju za slikara daleko od njegove vrednosti kao umetnika i pronalazača.
Bufale Leonardesche
Osamdesete su donele niz neobičnih studija o Leonardu, neke od njih zasnovane na ozloglašenim lažnim izvorima. Takozvani Romanov kodeks – koji nikada nije postojao – bio je u srcu “Leonardovih kuhinjskih beleški”, autora Šelaga i Džonatana Ruta. Britanski par je napravio neobičnu priču o Leonardu kao kulinarskom geniju, koji je radio kao konobar u Verokijevom ateljeu, a kasnije čak otvorio restoran sa Sandrom Botičelijem. Čak su išli toliko daleko da su mu pripisivali izume vezane za kuhinju, kao što su salvete i mlin za biber. Ništa od onoga što je par napisao u svojoj knjizi nije tačno.
Najveća laž od svih: Den Braun i Da Vinčijev kod
Ko nije upoznat sa uspešnim Den Braunovim ezoterično-istorijskim avanturama profesora Roberta Langdona? Voleli ga ili ga mrzeli, američki romanopisac je pogodio džekpot kada je kreirao Langdonovu sagu, posebno kada je “Da Vinčijev kod” objavljen 2003. Za one koji ga nisu pročitali, roman se vrti oko ideje da Hristos nije umro na krstu, već je nastavio da živi i oženio se Marijom Magdalenom. Među njihovim potomcima su poznati evropski srednjovekovni vladari, Merovinzi.
Prema Braunu, nekolicina odabranih tokom istorije je bila svesna toga, i svi su bili članovi Sionskog priorata, čiji je Leonardo bio veliki majstor. Zbog toga su, nastavlja Braun, njegove slike ispunjene simbolima koji podsećaju na tajnu koju je njegova grupa čuvala.
Braun je vešto predstavio svoj roman napomenom u kojoj objašnjava da ga je zasnovao na istorijskim dokumentima: inače, to je bila laž. Istoričari su brzo opovrgli Braunovu teoriju i autor je na kraju morao da prizna da su u pravu.
Šteta je ipak učinjena: pošto književnost nižeg ranga ima više čitalaca nego akademski časopisi, veliki broj ljudi širom sveta i dalje veruje da je Leonardo krio tajne poruke o Hristu u svojim slikama. To je samo još jedno poglavlje koje treba dodati višestrukoj, neverovatnoj priči o tajnama Leonarda da Vinčija.
